Na samom početku upoznaćemo Vas sa bogatom istorijom ove plemenite gljive koja ne prestaje privlačiti pažnju gurmana u celom svetu:

Prvi zapisi koji spominju tartufe potiču iz 20-og veka pre nove ere, i to od Sumeraca koji u opisu svojih neprijatelja Amorićana, navode upotrebu ovih gljiva u prehrambenim navikama tog naroda.

Mnogo kasnije, nalazimo ih u spisima grčkog filozofa Teofrasta i to u 4.veku p.n.e.
U antičko doba tartufi su mamili pažnju, a verovatno i čulo ukusa mnogih umnih ljudi koji su nagađali o poreklu ovih gljiva. Plutarh i njegovi učenici smatraju da nastaju udarom groma u toplu i vlažnu zemlju. Rimski pesnik Decim Junije Juvenal nadahnuto je pisao kako su grmljavina i kiša njihovi stvaraoci, dok ih Ciceron zove "Deca zemlje". Manje poetično je mišljenje grčkog lekara i botaničara Dioskorida koji ih smatra "nabubrelim korenjem".

Stari rimljani klasifikuju tri vrste tartufa: Tuber melanosporum, Tuber magnificanus i Tuber magnatum. Međutim, rimljani su koristili samo Terfez (Terfezia bouderi), gljivu koja svojim izgledom samo podseća na tartufe i koja se ponegde naziva "Desert tartuf". Za razliku od tartufa, ona nema nekakav specifičan ukus, ali lako apsorbuje arome koje joj se dodaju, tako da im je služila kao "nosač" ukusa.

Srednji vek je mračan i po pitanju tartufa, tako da se retko spominju a i koriste. Jedan od retkih spomena iz tog doba ostavio je istoričar tadašnjeg pape, Bartolomeo Platina koji 1481. prvi navodi poznatu činjenicu da su krmače odlični lovci na ove gljive, ali su sklone pojesti ono što pronađu. Malo bolja situacija je bila u arapskom svetu, pa Said bin Zaid, jedan od Muhamedovih ashaba (onih koji su ga lično poznavali ili videli) navodi: "Prorok reče da su tartufi poput Mane i da tečnost njihova leči očne bolesti".

Doba renesanse je vreme kada i tartufi doživljavaju "preporod". Kao i mnoge namirnice koje su potekle iz kuhinja skromnih seljaka, i oni tada postaju popularni na trpezama plemstva, pogotovo od doba vladavine francuskog kralja Fransoa I koji ih je posebno isticao na gozbama.
Ipak, veća potražnja za njima nastupa tek od 17. veka kada francuska kuhinja napušta orijentalne začine. Tada se i prvi put spominje njihova visoka cena, što zbog velike potražnje, a i zbog toga što su tadašnji tartufari ljubomorno čuvali svoje umeće pronalaženja ove poslastice.
Njihova visoka cena nije smetala snobovima i visokom društvu, tako da je nezaobilazni element na njihovim gozbama, pogotovo kao nadev za ćureće pečenje.

Godine 1808. francuz Jozef Talon primetio je da se tartufi uvek nalaze u dnu određenog vrsta drveća, naročito hrastova. Vođen ovim saznanjem uspešno je "posadio" tartufe među korenje hrasta i sledeće godine pronašao tartufe u sistemu korenja mladih hrastova koji su rasli u okolini. Tako je počela sve veća i veća proizvodnja tartufa u Francuskoj, što je uticalo na njihovu pristupačniju cenu, a samim tim i na rasprostranjenost upotrebe.

Početkom prošlog veka većina ljudi koristila je tartufe u ishrani, da bi se to nakon ratova brzo promenilo, a cena ove poslastice dramatično skočila. U poslednjih par decenija više se ulaže u proizvodnju tartufa, ne samo u Francuskoj već širom sveta, ali proizvodnja još uvek nije dostigla onu sa početka 1900.

Danas su tartufi rado viđeni u kuhinji svakog restorana. Koriste se kao dodatak mnogim jelima - kako slanim, tako i slatkim.